Течни, преливајући се сјај иза уредничке тишине — монохроматска уредничка галерија која плута на растопљеној светлости

Монопо Сајгон функционише под радикалном монохроматском дисциплином: чисто црно-бело са суптилним сивим тоновима, обавијено око масивног фонта Руберт који као да дише на платнима која се простиру целом ширином странице. Препознатљив контраст лежи у строгој уредничкој уздржаности (оштри углови навигације и текстуалних линкова, обиље белог простора, ритам заснован на 4px) и једном експресивном гесту - дугмадима радијуса 75px која лебде попут течности изнад слика. Главни елементи дизајна гравитирају ка преливајућим, флуидним хроматским атмосферама (зелене бледе до ћилибарне, а затим до дубоке бордо боје), док сам интерфејс никада не добија једну нијансу, стварајући осећај црно-беле уредничке галерије која лебди изнад реке течне светлости. Фонт задаје тон: дебљина од 300 линија на 78px шапуће, дебљина од 400 линија на 225px испуњава приказни део, а дебљина од 400 линија на 11px самоуверено и минимално дефинише све остало. Покрет је експресиван, али стрпљив — кубно-Безјеове (0,19, 1, 0,22, 1) анти-алијасинг криве, које се истежу на 1,25 с, трансформишу прелазе, омогућавајући елементима да клизе уместо да се нагло заустављају.

Распоред је центриран на максималној ширини од 1078 пиксела, са тамним деловима за увод који се протежу целом ширином странице и ван контејнера. Део за увод заузима цео приказни простор: центрирани, монументални наслов (Un i ted, Unbound) лебди изнад светлуцавог медијског садржаја, минималистичка навигација плута на врху, а једна ротирајућа икона заузима доњи леви угао. Делови са текстом садржаја прате пространи уреднички ритам — велики размаци од 46 пиксела између делова стварају простор за дисање између блокова, наизменично се смењују беле и тамне (црне са белим фонтом) пруге. Распоред садржаја је асиметричан: преовлађују наизменични текст са леве стране/слика са десне стране и слика са леве стране/текст са десне стране, без центрираних блокова ван дела за увод. Мреже картица се приказују као листе пројеката са једном колоном, а не са више колона — сваки пројекат заузима пуну ширину са својом сликом и насловом. Навигација се састоји од провидне горње траке са логотипом са леве стране, локализације у центру и менија са десне стране — без трајних промена боја, без сенке, само невидљиво дугме за чување. На дну странице налази се компактан блок адресе у три колоне (Токио, Сајгон, Лондон) са дискретним текстом. Генерално, то је уреднички стил дигиталног часописа.

Визуелни ефекти су театрални и јединствени: главним екраном доминира масивна, преливајућа, флуидна текстура - органске зелене нијансе које се растварају кроз ћилибарну и бордо боју, попут уља на води или растопљеног стакла. Ово се осећа као атмосферски медијски садржај који заузима цео екран, можда видео или платно креирано шејдерима, и доживљава се као један сензорни тренутак, а не као понављајући образац. Демо снимци пројекта користе интимну уредничку фотографију (фотографије производа великих размера, промотивне слике) представљену без оквира или ивица - слика је садржај. Нема илустрација, нема икона осим ситних корисничког интерфејса, нема декоративних облика. Иконографија је минимална или одсутна; ротирајућа кружна икона текста служи као једини типографски украс система. Укупна густина: текст доминира једним визуелним гестом велике величине, након чега следе дуги, мирни уреднички делови типографије и слика производа.